Rano naša, al si grdna! Njivo naša, al si tvrda!
Zapuštena, pogažena, poharana, ofurena.
Otkini mi grudu tešku, iščupaj mi trnje ljuto,
Pluže moj gvozdeni!
»Ori, ori bez prestanka! Po našemu tjelu plužiš.
Kosti su nam pod gromilom, a krv nam je u grudama.
Sva je znojem poškropljena i suzama orošena
Crna njiva naša.«
U brazdu mi noge rone! Pod petom mi nešto pišti.
U žile mi snaga teče, pa me tjera, pa me nosi.
Dalje! dalje! Sijat ćemo novo sjeme čudotvorno,
Pluže moj gvozdeni!
»Iskopaj nas! Preturi nas! Sva je pusta i smrznuta,
Al pod njome mľeko teče i ognjeni zmajić spava.
Zelen-dvore praotaca i rječinu meda krije
Crna njiva naša.«
Lemeš škripi. Gredelj pliva. U dubini pjesma ječi.
Po grudima toplim gazim. Nadimlju se žile moje . . .
Zemlja dršće, gruda puca. Pozdravlja nas sunce mlado,
Pluže moj gvozdeni!
