Ez az oldal sütiket használ

A portál felületén sütiket (cookies) használ, vagyis a rendszer adatokat tárol az Ön böngészőjében. A sütik személyek azonosítására nem alkalmasak, szolgáltatásaink biztosításához szükségesek. Az oldal használatával Ön beleegyezik a sütik használatába.

Hírek

Milanović, Katarina: Spalite me

Milanović, Katarina portréja

Spalite me (Szerb)

Spalite me, ne želim pod zemlju.

Ležim u lokvi krvi pored kuhinje, u ruci mi je nož, onaj nož koji sam uspela da izvadim iz sebe poslednjim trzajem ruke. Pala sam tu. Želela sam samo da proverim šta me tamo čeka. Ovde mi se nije svidelo. Mogu reći da je prelepo. Uživam u pogledu na sebe. Gledam kako dolazi hitna, odvoze me na krevetu. Neki ljudi plaču, vrište. Ali neka, ljudi su stvoreni za to. Ne zaslužuju ni tračak sreće u svom životu, ne zaslužuju da postoje. Ne zaslužuju život, jer ne znaju da ga iskoriste. Ne znaju da zavire u najsitnije otvore zemlje, da vide šta se zbiva iza zatvorenih vrata. Zadovoljni su mrvicom koja im je data, jer ne znaju da postoji još gomilu lepših i boljih mrvica od te njihove. Možda su zato i zadovoljni, možda sam ja prokleta. Ili su oni kukavice. Odvoze me, nisam imala šta da radim pa sam krenula da gledam sebe. Da sam znala ranije kako ćovek lepo izgleda dok nepomično leži, ne bih čekala do sad da uradim to. Da gledam druge kako misle da me nema, da ih gledam kako se kidaju. Kako se rastavljaju od života. Ima li čega lepšeg? Jedina želja koju tražim od tih bića, od svih vas: SPALITE ME ! Ne želim da moje telo istrune. Želim da letim, da plovim morima, da budem slobodna. Da moj pepeo obiđe čitav svet, da ga prolamaju uragani, tornada, da ga sagore vulkani, da ga ajkule slučajno pojedu dok vrebaju svoj plen. Da ga ptice nose na leđima, da prenoći na latici cveta, da se stopi sa peskom u pustinji. Želim da osetim život ovako mrtva. Svaku najbanalniju sitnicu života. Da vidim sve ono što se smatra glupim i nepotrebnim. Želim sve ono što do sada niko nije uradio. Želim da svi ljudi ožive. Da ne budu više mrtvi, jer svi su oni mrtvi dok se ne oslobode svojih strahova od osuda, od sebe. Da urade sve ono sto žele, a što niko drugi ne bi pomislio da uradi, što bi mnogi smatrali nenormalnim. Nek me smatraju ludom, neka budem čudna, bar znam da sam živela onako kako sam volela. I ovako mrtva, živa sam. Bilo bi još bolje da sam shvatila to dok je bilo života u meni, onog pravog života. Bilo bi bolje da nisam morala da zarijem nož u sebe da bih se oslobodila. Trebalo je osloboditi se na drugi način, jer će čovek, šta god radio, uvek biti osuđivan od strane drugih. Kasno shvatih, ali ne žalim. Samo žalim što mnogi ne nađu ni jedan izlaz. Ne znaju da se oslobode iz svoje tesne kože. Dopuštaju da ih žulja, da im stvara rane, ali čemu? Da bi otišli u Raj, i tamo jeli grožđe i jagode? Ne, ne, toga nema. Ljudi znaju da to ne postoji, ali se plaše svojih postupaka, zato su čitavog života sami svoji robovi. Ne dopuštaju da oslobode onog pravog sebe koji trune u njima, a sa tim pravim koji trune, trunu i oni. To je još gora varijanta nego ona moja. Da gledam kako nestajem, a znam da mogu da se oslobodim, samo mi je potrebno malo hrabrosti. Odrala sam sebi kožu samo da bih uradila SVE što mi mami osmeh na lice. Ali i dalje hoću da moja jedina želja koju ne mogu sama realizovati bude ostvarena:  Spalite me, ne želim pod zemlju!



FeltöltőFehér Illés
Az idézet forrásahttp://hiperboreja.blogspot.rs

minimap