Taman mi se učini da se mirim sa nemanjem tebe,
a onda shvatim da će još mnogo vode obrazima proteći,
dok se ne dogovorimo
da treba da živiš u kutijici za sitnice,
zaturenoj na tavanu, prekrivenoj prašnjavim sećanjem.
Još uvek štrčiš u šumi drugih žena,
kao Pančićeva omorika.
Gledam te ponosno, kao da si iz mog dlana iznikla,
kao da je moja zasluga što si stasala u najlepše zelenilo,
u jedini orijentir, meni vidljiv gde god da sam.
Jednom ćeš mi, nadam se,
oprostiti što nisam neko bolji,
kada te već ovoliko volim.
Pokušao sam da te volim manje,
ali to sa tobom nije moguće.
Trudim se da ti ne pripišem
baš svaku nesanicu, ali ne uspevam.
Čim trepnem, sanjam te.
Kako ti napreduješ sa zaboravom?
Znam, teško je i žive zaboraviti.
Ne brini, uspećeš,
samo ne smeš zaboraviti
da moraš da me zaboraviš.
Pomoći će ti ružne uspomene.
Ništa mi tvoje po zakonu ne pripada,
a opet, sve tvoje je moje.
Lopovska posla.
Slažem dragulje uspomena,
prebiram, prebrojavam, ali te ne trošim.
Ne dam da te zaboravim.
Da mogu kroz vreme da se vratim, ne bih se rodio.
Da mogu da me nema, kao da me nije bilo,
da ne moraš da se mučiš da me zaboraviš,
niko srećniji od mene ne bi bio.
Neka me nigde. Neka me nikad.
Neka me, za tvoj spokoj, za tvoju sreću,
da me nikad ne sretneš i ne zavoliš,
da ne ostaneš upamćena kao Tadićeva omorika.
.jpg 170.jpg)
